Fridrih Engels

Opis u novije vreme nastalih i još postojećih komunističkih naseobina⁽¹⁾

 Kad razgovarate s ljudima o socijalizmu ili komunizmu, vrlo često se dogadja da vam oni što se suštine stvari tiče daju sasvim za pravo i komunizam proglašavaju za nešto veoma lepo, "ali", kažu oni zatim, "nemoguće je tako nešto ikada izvesti u stvarnosti."

Ovaj prigovor se čini tako često da je piscu ovoga sastava izgledalo korisno i nužno da na njega odgovori navodeći nekoliko činjenica koje su u Nemačkoj još vrlo malo poznate i kojima se ovaj prigovor potpuno otklanja. Naime, komunizam, socijalni život i delovanje u zajednici dobara su ne samo mogući, nego u mnogim opštinama Amerike i u jednom mestu u Engleskoj već ostvareni, i to sa najvećim uspehom, kao što ćemo kasnije videti.

Uostalom, onaj prigovor temeljnije razmotrimo, naći ćemo da se on razlaže u dva dalja prigovora, naime, prvo: radnici ne bi pristali na prezrene i neprijatne vrste manuelnog rada; i drugo: pri jednakom pravu na zajednički posed ljudi bi se svadjali oko ovog poseda, i tako bi se zajednica ponovo raspala. Prvi prigovor se jednostavno rešava na sledeći način: kad se jednom izvode u zajednici, ovi radovi nisu više niski; a onda, oni se, poboljšanjem uredjaja, mašina i sl., daju skoro potpuno odstraniti. Tako, u Njujorku, u jednom velikom hotelu, čizme se čiste parom, a u komunističkoj naseobini u Harmoniji u Engleskoj (o tome vidi dole) nužnici koji su uredjeni na engleski udoban način (water closets) ne samo da se čiste sami, već su i snabdeveni cevima koje nečistoću direktno odvode u velike kloake. - Što se tiče drugog prigovora, do sada su se sve komunističke kolonije posle deset do petnaest godina tako ogromno obogatile da od svega što je potrebno imaju više nego što mogu potrošiti, pa tu, dakle, i nema povoda za spor.

Čitalac će naći da je većina u ovom spisu opisanih naseobina proizišla iz najraznovrsnijih religioznih sekti, koje o raznim stvarima imaju većinom vrlo neukusne i nerazumne poglede, te autor ovog napisa hoće samo uzgred da primeti da ovi pogledi nemaju nikakve veze sa komunizmom. Očevidno je, takodje, da je sasvim svejedno da li oni koji na delu dokazuju ostvarivost zajednice veruju u jednog boga, u dvadeset bogova ili ne veruju ni u jednog; ako oni ispovedaju jednu nerazumnu religiju, to je smetnja koja stoji na putu zajednici, a ako se ovde zajednica ipak afirmiše u životu, koliko pre mora biti moguća kod ostalih koji su slobodni od takvih ludosti! Skoro sve novije naseobine su potpuno slobodne od verskih burgija, i engleski socijalisti, mada su vrlo tolerantni, skoro svi su bez ikakve religije, pa su stoga u bigotnoj Engleskoj i izvikani i klevetani. Ali da za sva ta zlonamerna ogovaranja nema nikakvog stvarnog osnova, to moraju priznati čak i protivnici socijalista kad stvari treba dokazati.

Prvi ljudi koji u Americi koji i uopšte na svetu ostvariše društvo na osnovi zajedničkog posedovanja dobara bili su takozvani šekeri. Ovi ljudi čine jednu osobenu sektu; oni imaju veoma neobična religijska shvatanja; ne žene se i uopšte ne dopuštaju nikakvo opštenje medju polovima, i slično. Ali to se nas ovde ne tiče. Sekta šekera nastala je pre otprilike sedamdeset godina. Njeni osnivači bili su siromašni ljudi, koji se ujediniše da žive u bratskoj ljubavi i zajednici dobara i da svoga boga poštuju na svoj način. Mada njihovi religijski pogledi i, naročito, zabrana braka, zastrašiše mnoge ljude, ipak oni nadjoše pristalica, pa sada imaju deset velikih opština, od kojih svaka broji od trista do osam stotina članova. Svaka od ovih opština predstavlja lep, pravilno izgradjen grad, sa stambenim kućama, fabrikama, radionicama, hambarima i sastajalištima; one imaju mnoštvo cvećnjaka i povrtnjaka, voćnjaka, šuma, vinograda, livada i njiva; uz to i stoke svake vrste: konja i goveda, ovaca, svinja i živine, više nego što im je potrebno, i to od najboljeg soja. Njihovi ambari su uvek puni žita, njihovi magacini puni tkanina, tako da je jedan engleski putnik koji ih je posetio rekao da ne može da shvati zašto ovi ljudi koji imaju svega u izobilju, još rade ako ne naprosto zato da prekrate vreme, pošto inače ne bi imali nikakvog posla. Medju ovim ljudima nema nijednog koji bi radio protiv svoje volje, i nijednog koji bi uzaludno tražio posla. Oni nemaju ni sirotište ni bolnice, jer nemaju nijednog siromaha i nevoljnika, nijedne nezbrinute udovice ni siročeta; oni ne znaju za oskudicu i ne moraju se nje plašiti. U njihovih deset gradova nema nijednog žandarma ili policajca, nijednog sudije, advokata ili vojnika, nijedne tamnice ili kaznenog zavoda, a ipak sve teče u redu. Zemaljski zakoni ne postoje za njih i, što se njih tiče, ovi bi mogli isto tako da se ukinu, a da se zbog toga niko ne zabrine koliko ni zbog lanjskog snega; jer oni su najmirniji gradjani i nikada nisu dali zločinca za tamnicu. Kao što je rečeno, oni žive u najpotpunijoj zajednici dobara i medju njima nema trgovine i novca. Prošle godine jedan engleski putnik po imenu Finch posetio je jedan od ovih gradova, Plezent Hil kod Leksingtona u državi Kentaki, i ostavio sledeći opis:

"Plezent Hil sastoji se od mnogih velikih i lepih kuća od opeke i tesanika; od fabrika, radionica, štala i ambara,-sve u najboljem redu i medju najboljim u celom Kentakiju; oranicu šekera bilo je lako poznati po lepom kamenom zidu kojim je bila ogradjena i po njenoj odličnoj obradjenosti; mnoštvo dobro nahranjenih krava i ovaca paslo je na poljima, a mnoge debele svinje kupile su opale plodove po voćnjacima. Šekeri ovde poseduju skoro četiri hiljade američkih jutara zemlje, od kojih su otprilike dve trećine obradjene. Ovu koloniju osnovala je oko 1806. godine jedna jedina porodica; kasnije su pridolazile druge, i tako se postepeno umnožavale; Neke su donele sa sobom nešto novca, druge - baš ništa. Imale su da se bore sa mnogim teškoćama, a budući većinom veoma siromašne, morale su u početku i u mnogo čemu oskudevati; ali sve to su savladale vrednoćom, štedljivošću i umerenošću, i sada imaju svega u izobilju, pa nisu nikom dužni ni pare. Ovo društvo ima u ovom trenutku otprilike trista članova, od kojih pedesetoro ili šezdesetoro dece ispod šesnaest godina. Oni nemaju ni slugu ni gospodara, a još manje robova; oni su slobodni, bogati i srećni. Imaju dve škole, jednu za dečake, a drugu za devojčice, u kojima deca uče čitanje, pisanje, računanje, engleski jezik i načela svoje religije; ne poučavaju decu nikakvim naukama, jer veruju da one nisu nužne za sreću. Pošto ne trpe brakove, morali bi izumreti kad im ne bi stalno pridolazili novi članovi; ali mada zabrana braka od njih odbija hiljade ljudi, a neki od njihovih najboljih članova zbog nje opet odlaze, ipak uvek pridolazi toliko novih članova da se njihov broj stalno povećava. Bave se stočarstvom, zemljoradnjom i poljoprivredom i sami izvlače lan, vunu i svilu, koje predu i tkaju u vlastitim radionicama. Višak proizvoda koji ne mogu potrošiti prodaju ili razmenjuju kod svojih suseda. Obično rade za videlice. Upravni savet ima jedan javni biro u kojem se vode knjige i računi, pa svaki član ima pravo da ove račune pregleda koliko god puta hoće. Oni sami ne znaju koliko su bogati, pošto nikada ne prave popis svojih dobara; oni su zadovoljni što znaju da sve što imaju pripada njima, pošto nikome ništa ne duguju. Samo jednom u godini prave popis suma koje im duguju njihovi susedi.

Opština se deli na pet porodica (odeljenja) od četrdeset do osamdeset članova; svaka porodica ima posebno gazdinstvo i stanuje zajedno u velikoj, lepoj kući; svako dobija što mu je potrebno iz zajedničkog magacina opštine bez ikakvog plaćanja i koliko mu je potrebno. Svaka porodica ima jednog djakona koji se brine za to da svi dobiju ono što im je potrebno i koji izlazi u susret svačijoj želji koliko god je moguće. Njihovo odelo je slično odelu kvekera - jednostavno, pristalo i čisto; njihova hrana je raznovrsna i najboljeg kvaliteta. Kad se javi za prijem, novi član mora, po zakonima opštine, sve što ima dati u zajednicu i ne može to nikad tražiti natrag, čak i ako istupi iz nje; ali i pored toga ipak svakome ko napusti zajednicu vraćaju onoliko koliko je uložio. Kad opštinu napušta član koji nije ništa uložio, on po zakonima opštine ne sme ni tražiti nikakvu nadoknadu za svoj rad, pošto se, dok je radio, hranio i odevao na zajednički trošak; no i u ovom slučaju je uobičajeno da se svakom da poklon za put ako odlazi u miru.

Njihova uprava je organizovana po ugledu na prve hrišćane. Svaka opština ima dva duhovnika, jednog muškarca i jednu ženu, koji opet imaju dva zamenika. Ova četiri duhovnika stoje na čelu celine i odlučuju o svim sporovima. Sa svoje strane, svaka porodica opštine ima dve starešine sa dva zamenika i jednog djakona ili nastojnika. Opštinskim imanjem upravlja upravni savet, koji se sastoji od tri člana. On nadgleda ceo uredjaj, vodi poslove i trguje sa susedima. Bez saglasnosti opštine, on ne sme kupiti ili prodati nijedno zemljište. Osim toga postoje, razume se, nadzornici i poslovodje u raznim granama rada; ali oni imaju pravilo da niko nikad ne izdaje zapovesti, već da svi treba da se ubedjuju dobrotom."

Jednu drugu naseobinu šekera, Novi Libanon u državi Njujork, posetio je drugi engleski putnik po imenu Pitkeithley, 1842. godine. Gospodin Pitkeithley je najpodrobnije razgledao ceo grad, koji broji oko osam stotina stanovnika i poseduje sedam do osam hiljada jutara zemlje; ispitivao je njegove radionice i fabrike, njegove štavionice, pilane i tako dalje i izjavio da je ceo uredjaj savršen. I njega zadivljuje bogatstvo ovih ljudi, koji su počeli ni od čega, a sada se sa svakom godinom obogaćuju, pa kaže:

"Oni su srećni i dobro raspoloženi jedan prema drugom; u njih nema nikakve svadje, već, naprotiv, prijateljstvo i ljubav vlada u celom njihvom naselju, a u svim njegovim delovima postoje red i pravilnost koji nemaju sebi ravnih."

Toliko o šekerima. Kao što je rečeno, oni žive u potpunoj zajednici dobara i imaju deset takvih opština u Sjedinjenim Američkim Državama.

Ali osim šekera, u Americi ima još drugih na zajednici dobara zasnovanih naseobina. Tu pre svega treba spomenuti rapovce. Rapp je propovednik iz Wirtemberga, koji se oko 1790. sa svojom opštinom odrekao luterovske crkve i, pošto ga je vlada progonila, ode u Ameriku 1802. godine. Njegove pristalice podjoše za njim 1804. godine, pa se tako on sa oko sto porodica naseli u Pensilvaniji. Oni su zajedno imali oko 25000 talira, za koje kupiše zemljišta i alate. Njihova zemlja bila je jedna neraskrčena prašuma i stajala ih je toliko koliko je iznosio sav njihov imetak; ipak je oni isplatiše u obrocima. Oni se ujediniše u zajednici dobara i sklopiše sledeći ugovor:

1. Svako daje u zajednicu sve što ima, ne dobijajući time nikakvu prednost. U zajednici su svi jednaki.

2. Zakoni i propisi zajednice su podjednako obavezni za sve.

3. Svi rade samo za dobrobit cele zajednice, a ne svaki za sebe samoga.

4. Ko napusti zajednicu nema nikakvo pravo na naknadu za svoj rad, ali dobija natrag sve što je uložio; a ko ništa nije uložio i na miru i u prijateljstvu odlazi, dobija dobrovoljni poklon za put.

5. Za naknadu, opština se obavezuje da svakom članu i njegovoj porodici obezbedi nužna životna sredstva i potrebnu negu u bolesti i starosti, a kad roditelji umru ili istupe a ostave svoju decu, opština će ovu decu odgojiti.

U prvim godinama svoje zajednice, kad su imali da krče ledinu i da godišnje odvajaju po 7000 talira otkupnine za zemljište, bilo im je, razume se, rdjavo. Time je više bogatijih članova bilo zaplašeno, oni istupiše iz zajednice i uzeše svoj novac natrag, što je još mnogo povećalo teškoće naseljenika. Ali većina je ostala verna i izdržala, i tako već posle pet godina, 1810, isplatiše sve svoje dugove. Godine 1815, s raznih razloga, prodaše celu svoju naseobinu i kupiše novih dvadeset hiljada jutara prašume u državi Indijana. Posle nekoliko godina, ovde su bili podigli lep grad Nova Harmonija i iskrčili najveći deo zemlje, podigli vinograde i stvorili žitna polja, izgradili jednu fabriku vune i pamuka, te svakog dana postajahu bogatiji. Godine 1825. prodaše celu svoju koloniju za 200000 talira gospodinu Robertu Owenu i po treći put odoše u prašumu. Ovaj put se nastaniše na velikoj reci Ohajo i podigoše grad Ekonomija, koji je veći i lepši nego ijedan u kome su ranije živeli. Godine 1831. dodje u Ameriku grof Leon s grupom od tridesetak Nemaca da im se priključi. Oni rado prihvatiše ove nove došljake; ali grof pokrenu jedan deo članova protiv Rappa, zbog čega je na jednom skupu cele opštine bilo zaključeno da Leon i njegovi moraju otići. Preostali isplatiše nezadovoljnicima preko stotinu i dvadeset hiljada talira, pa od ovog novca Leon osnova drugu koloniju, ali koja zbog loše uprave nije uspela; njeni učesnici rasturiše se i grof Leon umre uskoro posle toga kao skitnica u Teksasu. Rappova naseobina, naprotiv, cveta do današnjeg dana. O njenom sadašnjem stanju spomenuti putnik Finch izveštava:

"Grad Ekonomija sastoji se iz tri duge i široke ulice koje su ispresecane sa pet isto tako širokih poprečnih ulica; on ima crkvu, gostionicu, fabriku vune, pamuka i svile, zavod za odgajivanje svilene bube, stovarište robe za posluživanje članova i za prodaju strancima, prirodanjačku zbirku, razne zanatske radionice, privredne zgrade i lepe stambene zgrade za razne porodice sa velikim vrtom uz svaku kuću. Pripadajuća ziratna zemlja duga je dva i široka četvrt sata hoda, obuhvata velike vinograde, jedan voćnjak od trideset sedam jutara, pored oranica i livada. Broj članova iznosi oko četiri stotine pedeset. Svi su dobro odeveni i dobro uhranjeni i imaju sjajne stanove. To su veseli, zadovoljni, srećni i vrli ljudi, koji već mnogo godina ne poznaju oskudicu.

I oni su jedno vreme bili odlučno protiv braka, no ipak se sada žene i udaju, imaju porodice i veoma žele da povećaju broj svojih članova ako im se ponude podesni ljudi. Njihova religija je Novi zavet, ali nemaju posebne veroispovesti i svakom ostavljaju njegovo vlastito mišljenje dok poštuju druga i ne zapodeva prepirku zbog verskih stvari. Oni sebe zovu harmonistima. Nemaju plaćenih duhovnika - gospodin Rapp, koji je star preko osamdeset godina, u isto je vreme i duhovnik i upravnik i izabrani sudija. Rado muziciraju, ponekad priredjuju koncerte i zabavne muzičke večeri. Žetva je počela uoči mog dolaska sa velikim koncertom na poljima. U njihovim školama predaju se čitanje, računanje i jezik, ali ne i nauke - baš kao kod šekera. Rade duže nego što im je potrebno, naime, zimi i leti od izlaska do zalaska sunca; svi rade, a oni koji zimi ne nalaze mesta u fabrikama dobijaju posla u vršidbi, u gajenju stoke itd. Oni imaju 75 krava muzara, velika stada ovaca, mnogo konja, svinja i živine, a od svoje uštedjevine imaju velika potraživanja kod trgovaca i bankara, i mada su usled bankrotstva nekih od njih izgubili znatan deo ovih potraživanja, ipak imaju još mnogo beskorisnog novca koji svake godine raste.

Oni su od početka težili da sami proizvode sve štom im je potrebno kako bi što manje morali da kupuju od drugih i na kraju proizvodili više nego što potrebuju; kasnije nabaviše stado od sto španskih ovaca za unapredjivanje stočarstva, za koje platiše petnaest hiljada talira. Oni behu medju prvima koji u Americi počeše da proizvode vunenu robu. Potom počeše da podižu vinograde, gaje lan, izgradjuju jednu fabriku pamuka i da se bave gajenjem svilene bube i preradjivanjem svile. Ali pri svim ovim stvarima oni su se najpre starali za to da sebe bogato snadbeju pre nego što bilo šta prodaju.

Žive u porodicama od dvadeset do četrdeset članova od kojih svaka ima svoju vlastitu kuću i svoje sopstveno gazdinstvo. Sve što joj je potrebno, porodica dobija iz zajedničkih skladišta. Imaju svega u izobilju za sve, i svi besplatno dobijaju koliko žele. Kad su im potrebni odelo i obuća idu krojaču, švalji ili obućaru i dobijaju ih izradjene po svom ukusu. Meso i ostale namirnice dodeljuje se svakoj porodici prema broju članova, a svega imaju obilato i na pretek."

Jedna druga opština koja živi u zajednici dobara nastanila se kod Zoara u državi Ohaju. I ovi ljudi su virtemberški separatisti, koji se u isto vreme kad i Rapp odrekoše od luterovske crkve i, pošto su deset godina bili proganjani od strane crkve i države, iseliše se, takodje. Oni bejahu veoma siromašni, i samo uz pomoć čovekoljubivih kvekera u Londonu i Americi uspeše da ostvare svoj cilj. Prispeše u jesen 1817. u Filadelfiju pod vodjstvom svog paroha Bäumlera i kupiše od jednog kvekera komad zemlje, koji još sada poseduju i koji je velik sedam hiljada jutara. Otkupninu, koja je iznosila šest hiljada talira, trebalo je postupno isplatiti. Kad su stigli na lice mesta i prebrojali svoj novac, nadjoše da na svakoga dolazi upravo šest talira. To je bilo sve; od kupovne cene zemljišta nisu bili platili još ni jednu paru, a od ovih nekoliko talira trebalo je kupiti seme, orudja za oranje i životne namirnice do zledeće žetve. Oni zatekoše šumu sa nekoliko brvnara koju je trebalo krčiti; hitro se dadoše na posao, učiniše uskoro svoja polja ziratnim i već sledeće godine podigoše jedan mlin. Na početku deljahu zemlju na manje deonice, od kojih je svaku obradjivala jedna porodica za svoj račun i kao svoju privatnu svojinu. Ali uskoro uvideše da tako ne ide, jer pošto je svako radio samo za sebe, nisu mogli dovoljno brzo da istrebe šume i zemljište učine ziratnim, nisu uopšte mogli da se valjano uzajamno pomognu, pa tako mnogi zapadoše u dugove i bejahu u opasnosti da sasvim osiromaše. Posle godinu i po dana, dakle u aprilu 1819, ujediniše se u zajenicu dobara, sastaviše statut i jednoglasno izabraše svog paroha Bäumlera za upravnika. Sada isplatiše sve dugove svojih članova, izdejstvovaše da im se za dve godine odgodi plaćanje otkupnine zemljišta i radjahu s udvostručenim žarom i ujedinjenim snagama. Pri ovom novom uredjenju oni stajahu tako dobro da već četiri godine pre utvrdjenog vremena otplatiše celu otkupninu i kamatu za svoja zemljišta, a kako im ide u ostalim stvarima, pokazaće sledeći opis od strane dvojice očevidaca.

Jedan američki trgovac, koji vrlo često dolazi u Zoar, slika ovo mesto kao savršen uzor čistoće, reda i lepote, sa raskošnom gostionicom, jednom palatom za starog Bäumlera, sa lepim javnim vrtom od dva jutra u kome se nalazi velika staklena bašta, i sa lepim, dobro gradjenim kućama i vrtovima. On prikazuje ljude kao vrlo srećne i zadovoljne, marljive i uredne. Njegov opis objavljen je u novinama u Pitsburgu (Ohajo) ("Pittsburgh Daily Advocate and Advertiser", July 17, 1843).

Više puta spomenuti Finch proglašava ovu opštinu za najbolje uredjenu od svih koje u Americi žive u zajednici dobara. On daje dug spisak njenih bogatstava, iznosi da njeni ljudi imaju jednu predionicu lana i jednu fabriku vune, jednu štavionicu, livnicu gvoždja, dva mlina, dve pilane, dve vršalice i mnoštvo radionica za sve moguće zanate. Uz to on kaže da su njihove njive bolje obradjene nego sve druge koje je video u Americi. "Pfenning-Magazin" procenjuje posed separatista na sto sedamdeset do sto osamdeset hiljada talira, koje su oni sve zaradili za dvadeset pet godina, a kada su počeli nisu imali više od šest talira po glavi. Ima ih jedno dve stotine. I oni su neko vreme zabranjivali brak, ali su, kao i rapovci, od toga odustali i sada se žene i udaju.

Finch daje prepis statuta ovih separatista, koji se uglavnom sastoji u sledećem:

Svi službenici opštine su izborni i biraju ih svi njeni članovi koji imaju više od dvadeset jednu godinu, iz svoje sopstvene sredine. Ove službenike čine:

1. Tri upravnika, od kojih se jedan nanovo bira svake godine i koje opština može u svako doba smeniti. Oni upravljaju celokupnom svojinom opštine i snabdevaju članove, onako kako to prilike dopuštaju i bez obzira na ličnost, nužnim životnim potrebama, stanom, odelom i hranom. Oni imenuju svoje pomoćnike za razne grane rada, izgladjuju male sporove i mogu, zajedno s opštinskim savetom, donositi nove propise, ali takve koji nikad ne smeju protivrečiti statutu.

2. Direktor, koji ostaje na svojoj dužnosti sve dotle dok uživa poverenje opštine i vodi sve poslove kao vrhovni službenik. On ima pravo da kupuje i prodaje, da sklapa ugovore, ali u svim važnim poslovima može odlučivati samo uz saglasnost trojice upravnika.

3. Opštinski savet, koji se sastoji od pet članova, od kojih se jedan godišnje menja. On ima najvišu vlast u opštini; s upravnicima i direktorom donosi propise, nadgleda ostale službenike i izgladjuje sporove ako stranke nisu zadovoljne odlukom upravnika; i

4. Blagajnik, koji se bira na četiri godine i koji od svih članova i službenika jedini ima pravo da kod sebe drži novac.

Od ostalih stvari, statut odredjuje da se podigne jedan zavod za vaspitanje, da svi članovi svu svojinu predaju zauvek u zajednicu i da nikad ne mogu zahtevati da im se ona vrati natrag, da za nove članove mogu biti primljeni samo oni koji su godinu dana živeli u opštini i ako imaju za sebe glasove svih članova, te da statut može biti izmenjen samo onda ako su za to dve trećine članova.

Ovi opisi bi se mogli lako još mnogo proširiti, jer skoro svi putnici koji idu u unutrašnjost Amerike posećuju jednu ili drugu od spomenutih naseobina, i gotovo svi putopisi ih opisuju. Ali nijedan jedini nije mogao o ovim ljudima da kaže išta rdjavo; naprotiv, svi su našli samo pohvalne stvari, i jedino zbog čega im mogu zameriti jesu verske predrasude, naročito kod šekera, no koje, očevidno, nemaju nikakve veze s učenjem o zajednici dobara. Tako, mogao bih još navesti dela gospodje Martineau, gospode Melisha i Buckinghama i mnogih drugih; ali to nije potrebno, pošto je gornjim dovoljno rečeno, a ipak svi ljudi pričaju iste stvari.

Uspeh koji su postigli šekeri, harmonisti i separatisti, kao i opšta potreba za novim uredjenjem ljudskog društva i nastojanja socijalista i komunista koja iz te potrebe proističu pobudili su mnoge druge ljude u Americi poslednjih godina da učine slične pokušaje. Tako je gospodin Ginal, nemački propovdenik u Filadelfiji, osnovao društvo koje je kupilo 37000 jutara šume u državi Filadelfija, tamo podiglo preko osamdeset kuća i već naselilo pet stotina lica, većinom Nemaca. Oni imaju veliku štavionicu i grnčarnicu, mnogo radionica i skladišta i ide im veoma dobro. Da žive u zajednici dobara to se, kao i za sve sledeće primere, razume po sebi. Neki gospodin Hizby, fabrikant gvoždja u Pitsburgu (Ohajo), osnovao je u svom rodnom mestu slično društvo, koje je prošle godine kupilo u blizini ovog grada oko 4000 jutara zemlje i ima nameru da tu osnuje naseobinu sa zajednicom dobara. - Dalje, postoji jedna takva naseobina u državi Njujork kod Skaneatalesa, koju je zasnovao J. A. Collins, engleski socijalist, u proleće 1843,⁽²⁾ sa trideset članova; zatim kod Mindena u državi Masačusets, gde je od 1842. naseljeno oko stotinu lica; zatim dve u Pajk Kontiju u državi Pensilvanija, koje su takodje nedavno osnovane; onda jedna u Bruk Farmi, Masačusets, u kojoj žive pedeset članova i trideset učenika na otprilike dvesta jutara zemlje i gde su osnovali jednu izvrsnu školu pod vodjstvom unitarijanskog propovednika G. Ripleya, potom jedna u Nortemptonu u istoj državi, koja postoji od 1842. i zapošljava sto dvadeset članova na pet stotina jutara zemlje u zemljoradnji, stočarstvu i u pilanama, fabrikama svile i u bojadžinicama; i, najzad, jedna naseobina iseljenih engleskih socijalista u Ikvolitiju kod Milvokija u državi Viskonsin koju je prošle godine osnovao Thomas Hunt i koja brzo napreduje. Osim ovih, govori se da je nedavno osnovano još nekoliko zajednica, ali o tome još nedostaju vesti. Toliko je, medjutim, sigurno da su Amerikanci i, naročito, siromašni radnici u velikim gradovima Njujorku, Filadelfiji, Bostonu itd. primili stvar k srcu i obrazovali mnoga društva za osnivanje takvih naseobina i da se svakog trenutka osnivaju nove zajednice. Amerikancima je dojadilo da duže budu sluge malog broja bogataša koji se hrane od ruku naroda; a kad se uzme u obzir velika radinost i izdržljivost ove nacije, očevidno je da će zajednica dobara biti uskoro uvedena u znatnom delu njihove zemlje.

No pokušaji da se sprovede zajednica dobara učinjeni su ne samo u Americi, već i u Engleskoj. Ovde je filantrop Robert Owen već trideset godina propovedao ovo učenje, dao celo svoje veliko imanje i uložio sve svoje snage da bi osnovao sada postojeću koloniju u Harmoniji u Hempširu. Pošto je on u ovu svrhu osnovao društvo, ono je kupilo zemljište od 1200 jutara i na njemu uspostavilo zajednicu prema Owenovim predlozima. Ona sada broji preko stotinu članova, koji zajedno stanuju u jednoj velikoj zgradi i dosad se uglavnom bave zemljoradnjom. Pošto je trebalo da ona od samog početka bude uredjena kao savršen uzor novog društvenog poretka, bio je potreban znatan kapital, pa je dosad uloženo već dvesta hiljada talira. Jedan deo ovog novca bio je uzajmljen, i morao se otplaćivati s vremena na vreme, tako da su iz toga proizišle mnoge teškoće, a mnoga postrojenja zbog nedostatka novca nisu mogla biti dovršena i postati unosna. Ali pošto članovi opštine nisu bili jedini vlasnici postrojenja, već je njima upravljala direkcija društva socijalista kojoj je pripadao uredjaj, iz toga nastadoše tu i tamo nesporazumi i nezadovoljstvo. Ali, uprkos svemu, stvar napreduje svojim tokom; članovi se, kako svedoče svi posetioci, vrlo dobro slažu, uzajamno se pomažu, pa je, i pored svih teškoća, postojanje zajednice sada ipak obezbedjeno. Glavno je da sve teškoće ne proističu iz zajednice, već iz toga što zajednica nije još potpuno sprovedena. Jer kada bi ona bila u potpunosti ostvarena, članovi ne bi morali trošiti svu svoju zaradu na otplaćivanje kamata i uzajmljenog novca, već bi od nje mogli upotpunjavati uredjaje i bolje ih održavati; a onda bi i svoju upravu sami birali, a ne bi stalno bili zavisni od direkcije društva.

Jedan praktičan ekonom koji je proputovao celu Englesku da bi se obavestio o stanju u zemljoradnji i da bi o tome izvestio londonski list "Morning Chronicle"⁽³⁾ sa potpisom Neko ko je zviždukao za plugom,⁽⁴⁾ daje sledeći opis samog uredjaja ("Morning Chronicle", 13. dec. 1842).

Pošto je prošao kroz jedan vrlo loše obradjen kraj, više obrastao korovom nego žitaricama, čuo je prvi put u svome životu u jednom obližnjem selu nešto o socijalistima u Harmoniji. Neki imućan čovek tamo mu je pričao da oni obradjuju veliki posed, i veoma dobro ga obradjuju, da nisu istiniti svi oni glasovi koji se o njima pronose, da bi parohiji služilo na veliku čast kad bi samo polovina njenih stanovnika htela da se ponaša tako pristojno kao ovi socijalisti i da bi isto tako bilo poželjno da zemljoradnici iz okoline zapošljavaju siromahe toliko i tako korisno kao ovi ljudi. Da oni imaju svoje vlastite poglede na svojinu, ali pri svem tom da se ponašaju vrlo dobro i da daju celoj okolini dobar primer. On je dodao: njihova religijska verovanja su različita, jedni idu u ovu, a drugi u onu crkvu i nikada ne govore o religiji i politici sa ljudima iz sela. Na moje pitanje, dvojica su mi odgovorila da kod njih nema odredjenog religijskog verovanja i da svako može verovati u šta hoće. Mi svi smo bili veoma zgranuti kad čusmo da su oni stigli ovamo; ali sada nalazimo da su veoma dobri susedi; našim ljudima daju dobar primer moralnosti, zapošljavaju mnoge naše siromahe, i pošto nikad ne pokušavaju da nam nametnu svoja mišljenja, nemamo nikakvog razloga da njima budemo nezadovoljni. Oni se svi odlikuju pristojnim i lepim ponašanjem, i niko se u ovom kraju ne usudjuje da kaže nešto protiv njihova ponašanja u moralnom pogledu.

Naš izveštač je čuo i od drugih to isto, a zatim se uputio u Harmoniju. Pošto je opet prošao kroz rdjavo obradjena polja, naidje na jedno dobro obdelovano repište sa bogatim, lepim rodom i reče svom prijatelju, jednom zakupcu iz okoline: ako su to socijalističke repe, onda izgledaju dobro. Uskoro potom sretoše ga sedam stotina socijalističkih ovaca, koje takodje bejahu divne, a zatim dodjoše do velike, ukusne i solidne stambene zgrade. Medjutim, sve je još bilo nedovršeno: okolo opeke i gradjevinsko drvo, zidovi upola gotovi, a tle nezaravljeno. Oni udjoše, a domaćini ih učtivo i prijateljski primiše i provedoše kroza zgradu. U prizemlju je bila velika trpezarija i kuhinja iz koje su pomoću neke mašine pune činije prenošene u trpezariju i prazne vraćane u kuhinju. Nekoliko dece pokazalo je strancima ovu mašinu; ona su se odlikovala čistim lepim odelom, zdravim izgledom i pristojnim ponašanjem. Žene u kuhinji takodje su izgledale vrlo čisto i pristojno, a posetilac je bio veoma zadivljen što su usred svih neopranih činija - ručak tek što je prošao - mogle izgledati još tako lepo i čisto. Sama kuhinja bila je neobično lepo uredjena, i londonski majstor koji ju je gradio izjavio je da je i u samom Londonu vrlo malo kuhinja tako potpuno i raskošno uredjeno, - tvrdnja sa kojom se naš posetilac slaže. Pored kuhinje bile su udobne perionice, kupatila, podrumi i posebne prostorije u kojima se svaki član po povratku s rada mogao oprati.

Na prvom spratu bila je velika soba za igranku, a iznad nje sobe za spavanje, sve vrlo dobro uredjene.

Vrt, velik dvadeset sedam jutara, bio je u najboljem redu, a na svim stranama uopšte mogla se primetiti velika delatnost. Ljudi su pravili opeke, pekli kreč, zidali i ulice gradili; sto jutara pšenice bilo je lepo zasejano, a trebalo je urediti još više pšeničišta; bila je izgradjena jedna jama za sakupljanje tečnog djubriva, a iz šumice koja se nalazila na posedu skupljan je humus za djubrenje; ukratko, bilo je učinjeno sve da bi se povećala plodnost tla.

Naš posetilac zaključuje:

"Verujem da njihovo zemljište prosečno vredi tri funte (dvadeset i jedan talir) godišnjeg najma po jutru, a oni plaćaju samo petnaest šilinga (pet talira). Oni su napravili izvrstan posao, samo ako razumno gazduju, i ma šta se govorilo o njihovim socijalnim domovima, mora se priznati da oni svoj posed izvrsno obradjuju."

Dodajmo ovom opisu još nešto o unutrašnjem uredjenju ove zajednice. Članovi stanuju zajedno u jednoj velikoj kući, ali svaki ima svoju zasebnu sobu, koja je najudobnije nameštena; domaćinstvo vodi za sve zajedno jedan deo žena, što, naravno, uštedjuje mnogo nepotrebnih troškova, vremena i truda koji pri postojanju mnogih malih domaćinstava propadaju, i čime se postižu mnoge udobnosti koje u malim domaćinstvima uopšte nisu moguće. Tako, vatra iz kuhinje zagreva istovremeno sve sobe u kući toplim vazduhom, kroz cevi teče topla i hladna voda u svaku sobu, a postoji i više drugih sličnih prijatnosti i preimućstava koji se mogu ostvariti samo kad postoji zajednički uredjaj. Decu daju u školu, koja je povezana sa uredjajem, i tamo ih vaspitavaju o zajedničkom trošku. Roditelji ih mogu videti kad hoće, a vaspitanje je usmereno kako na njihov telesni, tako i na duhovni razvitak i na zajednički život. Decu ne muče teološkim sporovima, grčkim i latinskim jezikom; ali zato ona utoliko više uče da poznaju prirodu, svoje vlastito telo i svoje duhovne sposobnosti i osvežavaju se na poljima od ono malo sedenja koje se od njih traži, jer nastava se drži kako pod vedrim nebom, tako i u zatvorenim prostorijama, a rad je jedan deo vaspitanja. Moralno vaspitanje ograničava se na primenu samo jednog načela: što ne želiš da tebi drugi čine, ne čini ni ti njima, dakle - na ostvarivanju potpune jednakosti i bratske ljubavi.

Kao što je rečeno, naseobina stoji pod upravom predsednika i direkcije društva socijalista. Direkciju svake godine bira kongres, na koji svaka podružnica šalje po jednog člana. Ona ima neograničena ovlašćenja u okviru statuta zajednice i sa odgovornošću kongresu. Zajednicom, dakle, upravljaju ljudi koji žive izvan zajednice, pa stoga mora biti nesporazuma i zadjevica; medjutim, čak i kad bi zbog toga i zbog novčanih neprilika pokušaj u Harmoniji propao, za što uopšte nema izgleda, to bi onda bio samo jedan razlog više za zajednicu dobara, pošto obe ove teškoće imaju izvor samo u tome što zajednica nije još potpuno sprovedena. No uprkos svemu, postojanje naseobine je obezbedjeno, pa ako ona i ne može tako brzo napredovati i usavršiti se, ipak protivnici zajednice neće doživeti da se naslade njenom propašću.

Vidimo, dakle, da zajednica dobara uopšte nije nemogućnost, već da se, naprotiv, svi ovi pokušaji potpuno uspeli. Vidimo takodje da ljudi koji žive u zajednici bolje žive sa manje rada, imaju više slobodnog vremena za svoje duhovno obrazovanje, i da su bolji i moralniji od svojih suseda, koji su zadržali svojinu. Sve su to već uvideli Amerikanci, Englezi, Francuzi i Belgijanci kao i mnoštvo Nemaca. U svim zemljama postoji izvestan broj ljudi koji se bave širenjem ovog učenja i koji su stali na stranu zajednice.

Ako je važna za sve, ova stvar je posebno važna za siromašne radnike, koji ništa ne poseduju, koji radnu najamninu što je danas zasluže sutra potroše, i koji svakog trenutka, usled nepredvidjenih i neizbežnih slučajnosti, mogu ostati bez hleba. Ovima se ovde otvara izgled na nezavisnu, bezbednu i bezbrižnu egzistenciju, na potpunu ravnopravnost sa onima koji sada pomoću svog bogatstva radnika mogu učiniti svojim robom. Stvar se najviše tiče ovih radnika. U drugim zemljama radnici čine jezgro partije koja zahteva zajednicu dobara, pa je dužnost i nemačkih radnika da stvar ozbiljno uzmu k srcu.

Ako se radnici medjusobno slažu, podržavaju jedni druge i idu za jednom svrhom, onda su oni beskrajno jači od bogataša. A ako uz to imaju pred očima jednu svrhu koja je tako razumna i koja teži onom što je najbolje za sve ljude, kao što je to zajednica dobara, onda se razume samo po sebi da će se bolji i razumniji medju bogatašima složiti s radnicima i stati na njihovu stranu. Već i postoji mnoštvo imućnih i obrazovanih ljudi u svim delovima Nemačke koji su se otvoreno izjasnili za zajednicu dobara i brane zahteve naroda za dobrima ovoga sveta koja je uzaptila bogata klasa.

 Naslov originala:

Objavljeno prvi put u
"Deutsches Bürgerbuch für 1845",
str. 326-340, Darmstadt 1845.

1) K. Marx - F. Engels Dela, tom V, Beograd 1968, str. 199-210.

3) "The Morning Chronicle" - engleski liberalni list koji je izlazio u Londonu od 1772. do 1862. god. Organ Cobdena i Brighta.

4) One who was whistled at the Plough (Neko ko je zviždao za plugom) - pod ovim potpisom-pseudonimom Alexander Somerville objavio je članak u listu "The Morning Chronicle" sa opisom komunističke naseobine Harmonija u Hempširu (Engelska).

Kliknite ovde da se vratite na indeks sa radovima na srpsko-hrvatskom