Fridrih Engels
London,
25. januara 1894.
Poštovani gospodine!
Evo odgovora na Vaša Pitanja!
1) Pod ekonomskim odnosima koje mi smatramo određujućom osnovom istorije društva mi podrazumevamo način na koji ljudi jednog određenog društva proizvode svoja životna sredstva i između sebe proizvode razmenjuju (ukoliko postoji podela rada). Dakle, tu je sadržana celokupna tehnika proizvodnje i transporta. Ova tehnika, prema našem shvatanju, određuje način razmene, zatim raspodelu proizvoda, a time, posle raspadanja gentilnog društva, i podelu na klase, time odnose gospodstva i potčinjenosti, time - državu, politiku, pravo itd. Zatim ekonomski odnosi obuhvataju geografsku podlogu na kojoj se oni razvijaju i stvarno zatečene ostatke ranijih faza ekonomskog razvitka, koji su sačuvani često samo zahvaljujući tradiciji ili sili inercije, a naravno i sredini koja okružuje ovaj oblik društva.
Ako je tehnika, kao što Vi kažete, najvećim delom zavisna od stanja nauke, to je nauka još mnogo zavisnija od stanja i potreba tehnike. Ako u društvu postoji potreba za tehnikom, onda će to nauku unaprediti više nego deset univerziteta. Celokupna hidrostatika (Toričeli itd.) stvorena je zbog potrebe da se regulišu planinske reke u Italiji u 16 i 17 veku. O elektricitetu znamo nešto racionalno tek otkako je otkrivena njegova tehnička upotrebljivost. Ali u Nemačkoj su se, nažalost, navikli da pišu istoriju nauka kao da su one pale s neba.
2) Mi gledamo na ekonomske uslove kao na ono što u poslednjoj instanci uslovljava istoriski razvitak. Ali i sama rasa je ekonomski faktor. No ovde ne treba zaboraviti dve tačke:
a) Politički, pravni, filozofski, verski, književni, umetnički itd. razvitak počiva na ekonomskom. Ali svi oni reaguju i jedan na drugog i na ekonomskom osnovu. Nije tako da je ekonomsko stanje jedino aktivan uzrok, a sve ostalo da je samo pasivna posledica. Ne, nego postoji uzajamno dejstvo na osnovi ekonomske nužnosti, koja se u poslednjoj instanci uvek probije. Država, na primer, vrši uticaj putem zaštitnih carina, slobodne trgovine, dobrog ili lošeg finansiskog sistema. Čak ni smrtna iznurenost i nemoć nemačkog malograđanina koja je nastala usled bednog ekonomskog položaja Nemačke od 1648 do 1830 i koja se najpre ispoljila u pijetizmu, zatim u sentimentalnosti i puženju pred kneževima i plemstvom, nije bila bez uticaja na ekonomiju. To je bila jedna od najvećih prepreka novom poletu i uzdrmana je tek zahvaljujući tome što su revolucionarni i Napoleonovi ratovi pretvorili hroničnu bedu u akutnu. Dakle nije tako, kao što se tu i tamo komotno zamišlja, da ekonomsko stanje automatski dejstvuje, nego ljudi stvaraju svoju istoriju sami, ali u jednoj određenoj sredini koja ih uslovljava, na osnovu zatečenih, stvarnih odnosa, od kojih su ekonomski, ma koliko na njih uticali ostali politički i ideološki odnosi, ipak u poslednjoj istanci odlučujući, i oni čine onu neprekidnu crvenu nit koja jedino vodi do razumevanja.
b) Ljudi stvaraju sami svoju istoriju, ali dosad oni to nisu radili rukovođeni zajedničkom voljom i po zajedničkom planu. Toga nije bilo čak ni u okviru jednog određeno ograničenog datog društva. Njihove teženje se ukrštaju, i u svim takvim društvima baš zato vlada nužnost, čija je dopuna i oblik pojavljivanja slučajnost. Nužnost, koja se tu probija kroz slučajnost, opet je, najzad, ekonomska. Ovde treba razmotriti pitanje takozvanih velikih ljudi. To što se takav i upravo taj veliki čovek u tom određenom vremenu pojavljuje u toj određenoj zemlji jest, naravno, puka slučajnost. Ali ako tog čoveka nestane, nastaje traženje zamene, i ta se zamena nalazi tant bien que mal (kakva takva), ali ona se vremenom nađe. Što je Napoleon, upravo taj Korzikanac, bio vojnički diktator, koji je bio potreban francuskoj republici iscrpenoj sopstvenim ratom, to je bila slučajnost; da bi pak u nedostatku jednog Napoleona to mesto popunio neki drugi, dokazano je time što se takav čovek našao svakiput kad je bio potreban: Cezar, August, Kromvel itd. Ako je Marks otkrio materijalističko shvatanje istorije, to Tjeri, Minje, Gizo, svi engleski istoričari do 1850 dokazuju da se tome i težilo, a otkriće tog istog shvatanja od strane Morgana dokazuje da je bilo zrelo vreme za to shvatanje i da je ono moralo biti otkriveno.
Tako stoji stvar sa svim drugim slučajnostima i prividnim slučajnostima u istoriji. Ukoliko se područje koje upravo istražujemo više udaljuje od ekonomskog i približuje čisto apstraktno-ideološkom, utoliko ćemo više nalaziti da ono u svom razvitku pokazuje slučajnosti, utoliko više ide njegova krivulja u cik-cak. Ali ako povučete srednju osovinu krivulje, videćete da je ono toliko bliža i paralelnija sa osovinom ekonomskog razvitka koliko je duži posmatrani period i koliko je veća oblast koju izučavamo.
Najveća smetnja pravilnom razumevanju u Nemačkoj jest neoprostivo zanemarivanje ekonomske istorije u literaturi. Ne samo što je veoma teško odviknuti se od shvatanja o istorijskom razvitku nabubanih u školi, nego je još teže sabrati materijal potreban za to. Ko je, na primer, čitao samo starog G. F. Giliha, koji u svojoj suvoparnoj zbirci materijala ipak ima toliko građe za objašnjenje bezbrojnih političkih činjenica.
Uostalom, lepi primer koji je Marks dao u “Osamnaestom brimeru” mislim da bi Vam u priličnoj meri dao odgovor na Vaša pitanja, upravo zato što je to praktičan primer. A mislim da sam se i ja u "Anti-Diringu", deo I, gl. 9-11 i deo II, gl. 2-4, kao i deo III, gl.1 ili u uvodu, a zatim i u poslednjem odeljku "Fojerbahu”, već dotakao glavnih tačaka.
Molim Vas da u ovom izlaganju ne merite strogo svaku reč, nego da pazite na celinu; žao mi je što nisam imao vremena da Vam stvar izložim onako jasno kako bih morao učiniti za javnost...
Kliknite ovde da se vratite na indeks sa radovima na srpsko-hrvatskom