Drug Staljin, u svome prvom govoru posle napada hitlerovske Nemačke na Sovjetski Savez, pozvao je da se u borbi protiv omraženog neprijatelja ''… pokaže smelost, inicijativa i dovitljivost koje su svojstvene našem narodu''. I na taj poziv druga Staljina naši ljudi u pozadini i na frontu svakodnevno se odazivaju hiljadama rodoljubivih dela.
Dovoljno je pogledati na rad sovjetske industrije za vreme rata. Zar bi se mogla preduzeća uspešno prebaciti na istok i zar bi se mogla razviti ratna proizvodnja, da vladine mere nisu bile potpomognute, da se nisu oslanjale na široko razvijenu mesnu inicijativu koja je pomagala da se nadje izlaz iz svake teškoće?
U najsloženijim uslovima, pod neprijateljskim bombardovanjem, bez dovoza sirovina i materijala, Lenjingradjani su uspeli da ni za jedan dan ne prekidaju proizvodnju oružja i municije. Volja za pobedu, upornost da se postigne cilj i široka inicijativa savladjivali su sve teškoće.
Isto se to može reći o inicijativi koja se ispoljava sada u oslobodjenim oblastima, u obnovi privrede. Nepokolebljiva volja sovjetskog naroda da u najkraćem roku obnovi porušene fabrike, rudnike, električne centrale i domove, izražava se u samopožrtvovanom radu miliona ljudi, u masovnoj inicijativi trudbenika.
Nikada još partiski radnici nisu pokazivali takvu sposobnost manevrisanja, takvu umešnost da nadju izlaz iz najteže situacije i da ma po koju cenu ispune svoj zadatak kao sada, za vreme rata. Pa ipak, ne može se smatrati da se već svagde preduzimaju neophodne mere za pronalaženje novih mogućnosti i rezervi.
U nizu odluka koje je doneo Centralni komitet SKP(b) prema izveštajima oblasnih komiteta partije, medju ozbiljnim nedostacima rukovodstva zabeleženi su i propusti koji se objašnjavaju nedovoljnom inicijativom mesnih funkcionera. U takvoj šumskoj oblasti kao što je Arhangelska, pokazalo se da je izrada drveta potpuno zanemarena. Dovoljno je reći da proizvodnja kola, saonica i duga za kola podmiruje samo polovinu potreba kolhoza u oblasti. Ako se pogleda kako se u Penzenskoj oblasti sastavlja plan za proizvodnju katrana, kolomaza, rukunica, duga za kola, točkova, saonica i drugih izradjevina koje su toliko potrebne za kolhoze, može se dobiti utisak da penzenski funkcioneri nemaju ništa protiv da i te izradjevine dobijaju iz centrale za tu proizvodnju. Medjutim zna se, da se ranije u mnogim penzenskim selima proizvodio katran i pravile saonice i kola. Kad bi se mesne organizacije zainteresovale za tu stvar onako kako treba, našlo bi se i majstora i sirovina u izobilju. Lenjin je još 1921 godine, govoreći o potrebi razvijanja ''prometa'' izmedju zemljoradnje i industrije, isticao da ta stvar ''… po samoj svojoj prirodi zahteva, samostalnu, iskusnu, pametnu mesnu incijativu…''
I eto, tu samostalnu, iskusnu, pametnu mesnu inicijativu treba na sve moguće načine potsticati i razvijati.
Pri tome treba imati u vidu da inicijativa kao osobina partiskog funkcionera ne pada s neba, već se razvija vaspitanjem i praksom, da njeno ispoljavanje zavisi u znatnoj meri od toga kako se vrši svakodnevno rukovodjenje partiskim kadrovima.
Vaspitni rad s kadrovima mora pre svega obezbediti ostvarenje zahteva druga Staljina da naši funkcioneri ne budu mehanički izvršioci direktiva koje dolaze odozgo, nego da ih uzimaju kao svoje sopstvene, da se odnose prema njima stvaralački, a ne formalistički.
Kao što je poznato, jedan od nepokolebljivih organizacionih principa boljševizma jeste ideja centralizma. Naši se radnici moraju pre svega vaspitavati u tom duhu da bez pogovora i disciplinovano izvršavaju odluke viših organa, da razumeju da je samo zahvaljujući centralizmu rukovodstva naša partija u mogućnosti da brzo reorganizuje svoje redove, i da koncentriše napore mesnih partiskih organizacija na rešenje glavnih zadataka. Stroga centralizacija i disciplina niukoliko ne umanjuju značaj mesnog poduhvata i inicijative. Samo onaj funkcioner koji se odlikuje besprekornom tačnošću, koji ume, ispunjavajući naredbe dobijene odozgo, da se prožme zamišlju svojih rukovodilaca i da se svom energijom trudi da ostvari direktive, samo takav funkcioner i može da pokaže pravu inicijativu.
Svako zna kakav značaj ima centralizacija rukovodstva u Crvenoj armiji. Tačno, pravovremeno i bespogovorno izvršavanje zapovesti, to je osnova borbene delatnosti starešine, kaže se u Pravilima pešadiske ratne službe. I u isto vreme, sva naša vojna pravila ispunjena su zahtevom da starešina ''potpomaže inicijativu, potstiče herojizam, samopožrtvovanost, ratno lukavstvo i dovitljivost svih potčinjenih''. U slučaju da je nemoguće da se čeka naredjenje, komandant mora raditi po svojoj inicijativi. Da bi se uspešno rešio ma koji borbeni zadatak, neophodni su razumna inicijativa i dovitljivost, ističe se u Pravilima.
Treba li govriti da se sve ovo što je rečeno o tome kakav treba da bude sovjetski vojni starešina, odnosi u isto tolikoj meri i na sovjetskog rukovodioca, jer je čvrsta disciplina najvažniji preduslov za ispoljavanje inicijative u svakom poslu.
Ni najpodrobniji plan, ni najopširnija direktiva odozgo, nikada ne mogu predvideti sve mogućnosti koje postoje na datom mestu, ne mogu unapred uzeti u obzir sve detalje u svim onim načinima prilaženja stvari, koji mogu obezbediti da se ne samo ispuni plan, nego da se i znatno prevazidje. I rdjav će biti onaj funkcioner koji za sve slučajeve u životu očekuje naredjenja odozgo, a sam ne misli, ne traži, ne postavlja nikakva pitanja. ''Jedinstvo u onome što je osnovno, glavno, bitno, ne narušava se, već se obezbedjuje raznolikošću u detaljima, u mesnim osobenostima, u načinima prilaženja delu.'' (Lenjin i Staljin o partiskoj izgradnji, sv. II, str. 33)
Vaspitavati duh inicijative kod rukovodioca – to znači stalno povećavati njegovu ličnu odgovornost za rad. Šta se može reći o radniku koji, iz straha da uzme na sebe odgovornost zan ove poduhvate, više voli da radi ono što nije vezano ni sa kakvim rizikom? Na žalost, još ima takvih rukovodilaca. Ako je rukovodilac uveren da je poduhvat koristan, da će on državi doneti koristi, on mora raditi smelo i ne sme bežati od odgovornosti. Samo se pod tim uslovom i može otkriti ono čulo za novine, koje je, prema definiciji druga Staljina, dragocen kvalitet svakog boljševičkog funkcionera.
Za razvijanje inicijative takodje je veoma važno i povećanje lične zainteresovanosti rukovodilaca za nove poduhvate. Može se navesti ovakav poučan primer. Šef jedne radionice Uralskog zavoda za izradu mašina bukvalno je od starudije, koju je dovukao sa mesta za bacanje otpadaka, skalupio i napravio sasvim dobru mašinu. A kakav su stav zauzeli u fabrici prema toj inicijativi? Jednom od rukovodilaca zavoda, za vreme obilaska radionica, pala je u oči nova mašina. Odmah je usledilo naredjenje da se mašina preda susednoj radionici, gde se osećao manjak inventara. Možda je s gledišta interesa momenta to naredjenje i bilo pravilno, ali je čitava stvar bila postavljena tako da je bila od štete za pravilno vaspitavanje kadrova. Inicijativnom i energičnom šefu radionice zadugo su oduzeli volju da ispoljava inicijativu, a rukovodilac drugog odeljenja ne samo što nije osetio nelagodnost zbog svoje neinicijativnosti, nego je, naprotiv, došao u povoljniji položaj.
Partiski komitet zavoda umešao se u tu stvar, objasnio privrednim rukovodiocima njihovu grešku, kao i to kako je trebalo postupiti u datom slučaju. Trebalo je upoznati šefove drugih radionica s iskustvom ovog inicijativnog šefa i postići da se to iskustvo proširi. Treba umeti potsticati inicijativne ljude, povećavati njihovu neposrednu zainteresovanost za rezultate njihovih stvaralačkih misli i njihovog rada.
Boljševički stil rada ne trpi ''… učmalost, šablon, konzervativnost, mrtvilo misli i ropski odnos prema pradedovskim tradicijama''. (Staljin, Pitanja lenjinizma, str. 84) Partija uvek pažljivo izučava klice novoga, pazi na njih i na sve moguće načine pomaže njihov razvitak. Setimo se kako je Vladimir Ilić Lenjin ocenio takav oblik ispoljavanja narodne inicijative kao što su bili prvi komunistički subotnici (dani dobrovoljnog besplatnog rada u korist socijalističke otadžbine). Setimo se šta je drug Staljin kazao o značaju stahanovskog pokreta koji je ''… počeo nekako sam od sebe, gotovo spontano, odozdo…'' (Staljin, Pitanja lenjinizma, str. 500)
Najveća snaga našeg poretka sastoji se u tome što partija brzo prihvata svaki narodni poduhvat, svaku inicijativu od vrednosti, i proširuje ih što je moguće više. Sovjetski poredak je prvi u istoriji otkrio beskrajno poprište za razvijanje energije, samostalne delatnosti i stvaralačke inicijative narodnih masa.
''Široko, zaista masovno stvaranje mogućnosti da se ispoljava preduzimljivost, takmičenje, smeli poduhvat, javlja se tek sada'' (Lenjin i Staljin o partiskoj izgradnji, sv. II, str. 29), - pisao je Lenjin dva meseca posle pobede Velike oktobarske socijalističke revolucije.
Prema tome, biti pravi rukovodilac u sovjetskim uslovima, - to znači umeti zapažati i davati potreban pravac onoj inicijativi koja ključa u našem narodu.
Inicijativa se radja u opštenju s ljudima, u žarištu samoga života. ''U stvari, - kazao je drug Staljin, - milioni trudbenika, radnika i seljaka, rade, žive, bore se. Ko može sumnjati u to da ti ljudi ne žive naprazno, da ti ljudi, živeći i boreći se, gomilaju ogromno praktično iskustvo? Zar se može sumnjati u to da se rukovodioci, koji zanemaruju iskustvo ne mogu smatrati pravim rukovodiocima? Prema tome, mi, rukovodioci partije i vlade, moramo ne samo učiti radnike već se i sami učiti od njih.'' (Lenjin i Staljin o partiskoj izgradnji, sv. II, str. 656-657)
Partiska praksa puna je primera da su se iz predloga običnog funkcionera, predloga neznatnog na prvi pogled, razvijala pitanja koja su imala veliki državni značaj. Partiska praksa govori da pravilno možemo rukovoditi i da teškoće možemo uspešno savladjivati samo ako se stalno savetujemo s iskusnim ljudima iz naroda. Ma kakav položaj zauzimao rukovodilac, on mora znati da čin sam po sebi ne daje znanje i iskustvo, da je obavezno savetovati se s iskusnim ljudima, da treba računati sa njihovim iskustvom. Prošle godine Sovjet narodnih komesara SSSR i CK SKP(b) smatrali su za potrebno da upozore mesne sovjetske i partiske organe da je u sprovodjenju poljoprivrednih radova štetna praksa potcenjivanja konkretnih uslova, iskustva, uputstava agronomskog osoblja, i skrenuli su pažnju na to da u ratnim uslovima naročito raste značaj inicijative i odgovornosti kolhoznika i agronomskih funkcionera za izbor i sprovodjenje pravilnih agrotehničkih mera i metoda koji obezbedjuju dobijanje najvećeg prinosa od obradjene zemlje u konkretnim uslovima svakog pojedinog kolhoza. Ovo su u najvećoj meri principijelne direktive i one se tiču jedne od najbitnijih strana rukovodjenja kolhozima.
Ali se to ne odnosi samo na rukovodjenje kolhozima. I po preduzećima i ustanovama treba pažljivo osluškivati predloge koji dolaze odozdo, aktivno izazivati priliv tih predloga i svaki predlog od vrednosti sprovoditi u život. Najvažniji uslov za to da rukovodjenje bude inicijativno leži u tesnoj vezi rukovodilaca sa masama.
Prava inicijativa neodvojiva je od praktičnog organizatorskog rada. Boljševici su na prvom mestu ljudi od dela, njima je tudja manilovština (zidanje kula u vazduhu), uzdisanje za raznim korisnim merama koje bi se ograničavale jedino na reči. Ako rukovodilac ističe potrebu ovog ili onog poduhvata, - on mora sebi jasno pretstaviti i puteve njegovog ostvarenja. Kakva korist ako je funkcioner navikao samo da iznosi svakojake predloge i želje, a u isto vreme je potpuno pasivan u pogledu njihovog ostvarivanja. A biva i to da se rukovodilac na rečima na sve načine zalaže za poduhvate i inicijative, dok ih, u stvari, sam guši, a ni ne primećuje to. Raskorak izmedju reči i dela najgori je neprijatelj inicijative. Treba imati na umu da želja za ispunjavanjem inicijative može postojati samo pod tim uslovom da nailazi na aktivnu podršku. Šta kazuje iskustvo održavanja javnih smotri organizacija rada, šta rukovodjenje radom pronalazača u mnogim fabrikama? Po preduzećima u kojima su se dragoceni predlozi, odobreni od strane rukovodilaca, odmah ostvarivali i široko rasprostranjivali medju kolektivom, neobično je rastao broj korisnih predloga koji dolaze odozdo i obratno: tamo gde posle saslušavanja predloga nije odmah dolazio organizacioni rad, nastupalo je razočarenje, inicijativa je opadala.
Direktna dužnost partiskog funkcionera sastoji se u tome da inicijativu masa potpomažu ne samo moralno, već i organizaciono, kontrolišući kako se ostvaruju novi poduhvati.
Partiski rukovodilac mora i sam biti inicijativan, mora buditi stvaralačku misao u narodu, a to na prvom mestu znači naširoko i istrajno rasprostranjivati pozitivno iskustvo. Snaga primera u našim sovjetskim uslovima pokazuje zaista masovno dejstvo. Na žalost, partiski funkcioneri ne umeju uvek da se koriste ovom ogromnom snagom. Potrebno je kudikamo više popularisati dragocenu inicijativu na partiskim sastancima, na plenumima, na sastancima partiskog aktiva i u odlukama partiskih organa. Organizaciona uloga svake odluke neizmerno raste ako ona, precizno i jasno odredjujući zadatke, u isto vreme pokazuje puteve i metode za njihovo izvršavanje. U tome se sastoji veoma važan uslov za konkretnost partiskog rukovodjenja. Još i više: direktna obaveza rukovodećeg partiskog organa nije samo u tome da utvrdi stečeno iskustvo, već da i sam organizuje rad na osnovu pozitivnog iskustva. Kod nas se često donose odluke koje propisuju da se poboljša, recimo, partisko-politički i partisko.organizacioni rad. Ali partiski organ ni izdaleka uvek ne preduzima mere da praktično poboljša taj rad, makar i na jednom manjem sektoru, a zatim da to iskustvo proširi. Ne treba sumnjati u to da bi samo doprinosilo poboljšanju posla i razvijanju inicijative, ako bi se mnoge odluke opšteg obeležja zamenile preglednim izlaganjem pozitivnog iskustva.
Velika uloga u širenju pozitivnog iskustva pripada našoj štampi. Medjutim, oblasni i reonski listovi ne posvećuju dovoljno pažnje propagandi naprednog iskustva. Oni se više ograničavaju na nabrajanje pozitivnih činjenica, ali to je još daleko od prenošenja iskustva na druge. Da bi se probudila želja za preuzimanjem tudjeg iskustva, potrebno je opisati ga u svim detaljima, pokazati kako su ljudi radili, kako su savladjivali teškoće. I ako takav opis bude istinit, ubedljiv, to iskustvo će se brzo prihvatiti u mnogim mestima.
U praksi svakodnevnog rukovodjenja treba više iskorišćavati štampu, treba upućivati partiske funkcionere da novine ne čitaju kao obični čitaoci, već kao organizatori koji tu odmah smišljaju kakve se korisne misli i saveti mogu provesti u život. Ako je u oblasnom listu objavljen pametan dopis ili članak, zašto oblasni komitet ne bi upitao telefonom sekretara reonskog komiteta da li je pročitao taj materijal, i misli li da se koristi iznesenim iskustvom – i uputio ga kako da najbolje postupi? Ovo je obično od neocenjive koristi za razvijanje inicijative kod funkcionera.
Bilo bi uprošćavanje stvari kad bi se smatralo da pokazati inicijativu znači obavezno učiniti nešto što je dotad bilo potpuno nepoznato. Treba imati na umu da ni najsmelija otkrića, koja zaista izvršuju prevrat u nauci, ne potcenjuju stečeno iskustvo, već se oslanjaju na nj. Ispoljavati inicijativu – znači umeti stvaralčki primenjivati već postojeće iskustvo u konkretnoj situaciji i samim tim obogaćivati to iskustvo. Učiti – to znači preuzimati i iskorišćavati sve što je dragoceno u iskustvu iz prošlosti, pažljivo proučavati rezultate praktičnog rada i uopštavati ih. Rukovodilac koji ne ume da spoji praktični svakodnevni rad s ovakvim iskorišćavanjem iskustva – zaostaje, gubi čulo za novine i neizbežno počinje da koči inicijativu masa. Samo u uslovima snažnog idejnog života koji daje jasnoću perspektive i uverenost u pobedu, mogu se izgradjivati inicijativni rukovodioci. Zato je visoka idejnost u radu i neprestano učenje funkcionera u isto vreme i najvažniji uslov za razvijanje inicijative.
Časopis ''Partiska izgradnja'' br. 6 za 1944 g.
Kliknite ovde da se vratite na indeks sa radovima na srpsko-hrvatskom